Zdravo Igore, pre nekih mesec dana sam pročitao “Vreme zlih pastrmki” i od tad se kanim da ti napišem utiske. Nisam književni znalac, niti kritičar (a to kritičar inače uvek ima negativnu konotaciju), pa su moje impresije verovatno i nepotrebne. Ali pošto ja volim da porazmislim o svemu što pročitam i da ta razmišljanja podelim sa nekim ko ima strpljenja da ih čuje (još ako je taj neko autor istih, tim bolje), pa tako činim i sad. Najpre, prvo i opšte osećanje koje me je prožimalo tokom čitanja knjige je – zbunjenost. Ona je bila konstantna u manjoj ili većoj meri verovatno zbog toga što nisam upoznat sa tvojom životnom i porodičnom pričom, pa zato nisam mogao u punoj meri da ispratim i povežem sve slike i alegorije koje se u knjizi pojavljuju. Veoma mi se dopao motiv kamena, koji knjizi daje poseban pečat i težinu. Ti u knjizi proničeš u bit našeg, Metohijskog kamena i daješ mu životvornost i toplinu. Bez kamena, nema kuće, a bez kuće nema ni porodice, a ni života onakvog kakvog ga naša sredina i tradicija poznaje. Veoma mi se dopao i lik smuka koga sa nekako najbolje uspevao da sebi dočaram i doživim u odnosu na ostale antropomorfne likove. U suštini knjiga mi se dopala. Ipak, zbog određenih stvari (možda opšte gledano nebitnih, ali meni značajnih za celokupni utisak) ne mogu da me je potpuno kupila. Najpre, stvar koja nema veze sa pričom (bar meni tako deluje), a koja mi je dosta upadala u oči je odustvo velikog slova kod ličnih imenica, pa sam tako primetio da je Metohija mala, Srbija takođe, Kosovo itd. E sad, ne znam da li je to učinjeno namerno zbog određene ideje autora vezane za doživljaj priče, ili je propust lektora (značajan u tom slučaju, rekao bih), ipak za nekoga ko se ističe nacionalizmom (tako je bar rekao tvoj moderator na promociji u Kragujevcu) takvo “umanjivanje” ključnih nacionalnih pojmova u delu, čini se nelogično (opet da naglasim da je to moj utisak). Drugi moj utisak (koji nije nužno negativan) nakon čitanja knjige bio je da je priča “pregusta” tj. da se slikovitije izrazim da je jako mnogo metafora i alegorija ubačeno na premalo strana, što od potencijalnog čitaoca zahteva maksimalnu pažnju i koncentraciju jer manjak iste može da dovede do gubljenja smera. Meni se bar učinilo da gotovo svaka druga rečenica ima neku prenesenu poruku, a prosečni čitalac knjiga kod nas (a koliko ja uspevam da razumem, retko ko se izdvaja iz te grupe) teško da ima kapaciteta (ako ima kapaciteta, onda nema rešenosti) da takvu gustinu misli predano razblažuje do one koncentracije koja će njemu delovati najpitkije. Mada, ukoliko ti svojim knjigama ne želiš da postignu neki bitan komercijalni uspeh, onda ti gustina i pitkost konzumentima neće biti od preterane važnosti. Tek, ako pisac ne piše i ne objavljuje isključivo sebe radi, možda je bolje priuštiti čitaocima (takvim kakvi jesu) nešto što ih neće zbunjivati i čuditi, inače će se rečenice poput “Lepa je slika, samo ne valjaju te kamile, one nikad u Istok nisu bile” (koju sam čuo na promociji one večeri od jednog starijeg gospodina) neretko da se pojavljuju. NIKOLA PETKOVIC