Dušan Milijić22. август 2016. 13.35 Тешко је дати коначан суд о Мирку Ковачу, заиста је био контроверзна личност, а опет јесте све некако типично: ишао је тамо где је имао користи, припадао оној нацији где је био добро плаћен и награђиван (на крају је био и црногорски писац). Баш читам “Вријеме које се удаљава”, није лоша књига, много тога се може сазнати, мада би неке ствари могле да се ставе под знак питања. Можда је проблем у томе што је деведесетих била оваква ситуација: или сте за Милошевића, или сте против Србије. Ковач је био против Милошевића, дакле против Србије и Срба, што му можда и није била првобитна намера, али тако је на крају испало. Сметало му је што се Милошевић меша у грађански рат у Хрватској, а да ли би му, рецимо, сметало што се САД и НАТО мешају у сукобе на Космету! Истина је да за судбину Срба из Крајине и Милошевић сноси део кривице, али ако већ пише о томе, Ковачу је била морална дужност да ствари каже до краја и у правом светлу прикаже изгон Срба. Кад говори о свом пријатељу Бају Шарановићу, Ковачу је најбитније то што је Бајо био министар за време Милошевићеве власти, а небитно да ли је нешто добро учинио за време свог мандата, Ковач то уопште не помиње. Захваљујући баш таквим предрасудама “другосрбијанаца”, и данас се писци и уметници који су радили за време немачке окупације карактеришу као квислинзи и ништа више. А ако за време Милошевића неки уметник није био “дисидент”, безмало се сматра српским националистичким комунистом, дакле нацистом. Ковача ипак треба читати, био је он добар писац, и рекао је једном, парафразирам, његова нација су његови читаоци, они који га разумеју без превода, тако нешто. Само, остаје чињеница да је Ковач преводио своје старе текстове на хрватски кад је требало. Слично је чинио и велики боем Тин Ујевић, који је своје прве песме објављивао на српској екавици, да би их за наредно издање само пренео на ијекавицу. А Ковач је у мемоарима оставио сведочанство о наводном познанству са Ујевићем. Ако је Ковач наследник Ујевића, онда је наследник по томе што је своје српске текстове кроатизовао. Можда је Ковач рођен у погрешно време, кад је нација била све, а он желео да некако остане изван тога. И није чудо што се деведесетих још више зближио са Филипом Давидом: Србин који је отишао у хрватску књижевност и Јеврејин српски књижевник, обојица ламентирају над Југославијом. Ако су већ хтели да буду Југословени, онда би они најбоље требало да знају одакле је кренуо распад Југославије: сигурно не из Београда. Свака част за овај текст, свака критика је на месту, сигурно је ово реалнији приказ “Вријемена” него што је у рецензији (за “Лагунино” издање) дао Филип Давид. Попут Ковача, још су неки уметници, који су били симболи СФРЈ, писали на сличан начин и из сличног угла, видећи у сукобима 1991-1999 само српску агресију. На пример, Беким Фехмију и Раде Шербеџија у својим мемоарима такође нису штедели Милошевића и Ћосића. А свим тим уметницима једно је заједничко: били су швалери и мангупи, миљеници српске публике, понекад и миљеници режима, далеко од тога да су били дисиденти мада нису били ни комунисти, били су за опстанак Југославије, а онда им није засметало што су се Словенија, Хрватска и БиХ отцепиле, него им је сметало што је ЈНА чувала територију СФРЈ и што су Срби у новонасталим државама тражили своја права. И свима је крив Добрица Ћосић. Ипак, рећи нешто лоше за Шербеџију и Фехмијуа, и данас би у Србији наишло на осуду, не само од стране “другосрбијанаца”.