Од Мићка: ”Најтеже је….. па тако четири пута, изукрштано, болно онако нашки, у динамичном и узбудљивом преплету, из четири потпуно различите визуре приповедања. Не треба да ти говорим колико сам уживао. Просто сам пустио петнаестак дана да твоји ”јунаци” врше притисак на мене и да их некако изнутра ослушкујем. Морам да ти признам да је утисак непоновљив, искусто несвакидашње. Четири ”јунака” како какви тровачи здравог разума и нормалности су парадигма нашег простора и времена, наша реалност, нешто што бих назвао ”асимптота наше невеселе друштвене стварности”. Просто је невероватно каквом си лакоћом у приповедању ишао ”од случаја до случаја”– иронијом и сатиром у приповести о Сетару Сетровићу, преко дилиричне и психоделичне приче о Методију, па отровноциничне о ”трговцу и тезгарошу”, закључно са шизофреном и морбидном повести о Хаљитију, ”борцу за слободу и људска права”. Таман кад сам помислио да је прва прича, о Сетару, толико луда и невероватна, да захтева још простора и нових ситуацијских каламбура, ти си ме преварио и њему се враћао још три пута, и то на најбољи могући начин. Заиста луцидно. Учинило ми се, једино, да не би било лоше да их изукршаташ кратко, збуњујуће, на самом почетку, у виду неког увода или пролога. А онда би, у ономе што си написао, следило разјашњење. Можда би тај поступак, у драматуршком смислу, појачао доживљај и учинио да се те непоновљиве креатуре (које нас, на жалост, болно дефинишу) залепе за нас још непосредније и луђе. Можда. Волео их да видим сцену између Методија и Хаљитија у затвору (ту је апсурд доведен до крајности и пружа ти неслућене могућности). У сваком случају ствар је сјајна и може да ти служи на част.