Игор М. Ђурић никада није напустио свој завичај, његов Исток. Он га је са собом понео као да је дечја играчка, нешто што се у колевци стиче и носи читавог свог живота, никада и ни под каквим условима не оставља никоме, по најмање душманину. То у Игору није љубав, а не би могло да се каже ни привилегија; јед- ноставно говорећи, он је такав, Источанин и источник, истакнути источеник од главе до пете, неко коме се Метохија под кожу уву- кла, разорила сваку сумњиву помисао или ћелију која је покуша- ла у нешто друго да се преметне и запати. Зато за њега и не важи устаљено име Косово и Метохија, већ Метохија и Косово, код њега је метох прво, па онда српска слава и српска душа. Источани нису анонимуси ни били нити ће такви остати. Дали су они вредна имена и дела, пожњели здраво жито, изјели врућ и румен варошки хлеб, попили љуту печеницу-мученицу онако вешто и једнако колико и њихови преци, али се ни један од њих не одлучи да се своме Истоку одужи тврдим писанијем, остави документ-аманет у трагу какав је Игор М. Ђурић подарио своме роду, подједнако свима и својима, по свету расејаним и оним веч- но укорењеним и станарним Источанима. Игор памти све догађаје из прошлости, а још више оне из свог детињства, младости и зрелог доба. Није довољно накупио годи- на да би се рекло и старости, премда сво ово његово казивање о Истоку неодољиво подсећа на некога ко је у истом том Истоку поживео и доживео скоро метузалемске године. Стар по памћењу, млад по казивању, утрадичен по очинству, онаслеђен по дедовини, окренут потомству, Игор је у књизи Источке приче покушао и, на срећу свих, успео да врати своју временску машину у доба у коме сазнајемо много тога око источких вода, ветрова, мећава, трговишта, радија, фудбалског клуба, кафанских догодов- штина, стрипа, упознамо једну краву која проживе рат као истински јунак и о много чему још, а што нећемо срачунато да откри- вамо, јер приче треба читати, а не само осврте и оцене – оне су одувек биле искључиво прости изводи свега створеног. Игор се у своме делу не јавља као историчар, већ и као хроничар. Његово је да опише и објасни, али и једну, па и наизглед нај- мање важну појаву испрати пажљиво, издетаљише, уколико оцени да је то потребно, проанализира, пронађе њен узрок и последицу, извуче из ње корист или доброчинство из свега тога, па и нашали, насмеје, подсмехне, ако треба, на различите појаве, но никада то не чини ни иронично ни саркастично, јер га томе нису учили ни у фамилији, а ни источки манири, ма колико се чинило да су били варошки, увек иза градских и пећких, стално у неком заостатку и каскању за модерним временима и догађајима. Ипак, морамо се нешто запитати: зашто би увек назови „модерно“ морало истовремено бити и напредно? Да ли зато што то по аутоматизму и недовољној промишљености признајемо или што сами себе спутавамо у својој традиционалној нетрадиционалности? Источке приче се читају са пажњом, уживањем и уважавањем, јер Источани су у много чему надарени, па и привилеговани и истакнути. По Ђурићевом казивању, као да су светски шампиони у божјем дару за којим, рецимо, данас вапи пола света, а у сутрашњици може постати толико значајна стратешка сировина да има већи значај и од хране или нафте. Реч је о води, а Источани као да су водени свет, Посејдонова деца окупана у свим изворима, потоцима и речицама ове планете. Код Источана вода избија из камена, цури на све четири стране света, па тако и добише своје име – место на коме се јавља ова драгоценост, дародавност, природно и божје драгодавље. Исток код Источана није страна света, исток је код њих истицање воде из врела, најдрагоценија природна појава, нешто чему се свако живо биће радује и жуди, дар коме се и први живот на планети захваљивао и оно чему никада нећемо моћи довољно да се одужимо. Источке приче Игора М. Ђурића су разнородне скаске: исто- времено су то дечја саопштења, представе о озбиљним славама и обичајима, слике ђачких догодовштина и несташлука, првих љубави и трајних веза, представе о климатским и орографским одликама околине једног веома специфичног поднебља, спортска и више од тога надметања и међунационални односи, саопштења која поштују правило да се о једном месту, у овом случају једној метохијској вароши, треба свеобухватно говорити и осветљавати је са свих страна, подједнако ценити најситнији детаљ колико и крупне судбоносне догађаје, једном речју, Ђурић је у овој књизи хроничар коме не измичу догађаји из друге половине XX века, превасходно. Ђурић је у свему томе тврди традиционалиста, трајно окренут ка прошлости, као да му је она, та иста прошлост, извор свих његових сазнања и истовремено поуздана водиља ка будућности; он прво себе види у ономе што је протекло да би се запитао шта је то што је од свега тога, временски и неповратно прохујалог, остало као трајно да би се за то могао везивати и поштивати га као непролазно вредно. И само његово причање о Источанима је трајно и вредно, ма колико се времена сменило и ма колико мало или нимало правих Источана у њему остало. Ова се књига чита на више начина и њен се ток разлива у више рукаваца и залива, али се истовремено и расплињује у небројано много старача, па и поред свега тога садржи једну неодољиву матицу која непрестано вуче ка своме ушћу да би се тамо раширила и распрострла у моћну делту и завршила у мирноћи својственој само тихим и аналитичним посматрачима какав је Игор М. Ђурић. Књига је истински дар Источанима, њиховим наравима, обичајима, неслогама, кавгама, братимљењима, узрастањима и пријатељствима; она је светлост која се неће гасити ма колико српско колено тамнело на метохијском небу, њена непролазност и детаљност, памћење и студиозност толико су изражене и преовладавају у сваком поглављу и детаљу да су и најобичније приче или најједноставнији подаци драгоцени, у тим казивањима добијају једну посебну патину и постају вредност коју је неизоставно требало неговати и сачувати. Мало је, нажалост, у Срба таквих мисли и сличних дела (један је изузетак, рецимо, дугогодишња едиција “Хроника села”), мало традиције и још мање поштовања сопствених тековина, а Ђурић у овој својој књизи баш о томе говори и на томе упорно инсистира. Дело Источке приче не би било потпуно да у њему нема, сем писаног текста, и старих фотографија. Колико је трајни документ оно што је саопштено и предочено читаоцу путем рукописа, то- лико су и те избледеле слике драгоцене и незаменљиве, јер се врло често догађа да један такав траг значи много више него хиљаде исписаних редова. Ђурић је знао да једно лице или нека појава могу са више страна да се расветљавају и објашњавају, па да опет не буду толико веродостојна и вредна колико једна мала избледела некада црно-бела сличица. Уосталом, зато их је пажљиво одабирао, издвојио и уклопио у текст, а оне као да су личи- ле на камени споменик крајпуташ, биле су трајне и дуговечне, што старије – то су трагови остајали упечатљивији. Није само била добра страна то што су Источани волели да се сликају; сачували су они тиме трагове своје културе, начине облачења, обичаје, љубави и мржње према нечему или некоме, утиснули су један дубок печат који ће остати и рељефан и свевременски. И даље су лица са слика свежа, иако су се њихови живо- ти физички давно угасили, изрази на тим лицима остали су исто- времено и проста, тврда, сељачка и изражено горштачко планинска, али и сложена, виспремна, довитљива, на шалу увек спремна као и на кавгу, уколико је то потребно. Шта је за једног таквог планинца био изазов потући се са народном полицијом, комшијом, супарником због женске, због мрких погледа или речи? Све нам то Игор М. Ђурић дочарава у својим причама писа- ним једноставним и разумљивим језиком, ни једног тренутка не покушавајући да тај језик издигне на градски, још мање академски ниво. Чини он то зналачки, јер му је познато да ни један ње- гов Источанин, макар и псовао, није то радио са намером да вулгаризује сопствено језичко богатство нити са циљем да срозава свој матерњи говор, већ зато што је пратио линију народног уха и њу слепо следио. Уосталом, да није тако, ни Вук не би прикупљао народне псовке и штампао термине у којима се изражава неки посебан однос према српском језику. За многе, па чак и странце и данас важи та иста синтагма, да, ако хоће да псују и да то псовање има неко више значење, треба то да чине искључиво на српском језику, али не зато да би се сопствени заштитио од настраних израза, а коришћени и туђи омаловажио као мање вредан, већ зато што други немају у свом језичком изражавању ни ту снагу, а ни снагу изговорене речи као што је има српски језик. Једном малом народу на Балкану и то је пошло за руком. Књигу Источке приче Игора М. Ђурића треба читати са пажњом, нарави су у њој представљене са толико пластицитета и упечатљивости да неће бити изненађење уколико неко, удаљен и више стотина километара од места радње, не препозна сопствени лик или сопствени его. Књига је опчињавајућа, па, на крају крајева, зато и постоји. Коначно, никакав значај наведени Предговор не би имао када ову књигу не бисмо посматрали и у светлу најсавременијих догађаја, ових са краја XX и почетка XXI века. А та истина веома је проста и Источани је морају перманентно осећати и носити са собом ма где били (као уосталом и сви Срби са своје свете земље), јер су живи сведоци бездушне отимачине сопствене груде уз огромну подршку истих оних који су тај „занат“ давно изучили на темељима истребљења легитимних власника и њиховим протеривањем у резервате, гета и логоре. В.М.