Хвала Игору М. Ђурићу што је смогао снаге да савлада гадљивост (немогуће да је није осећао) и што је сишао у кал и прецизно изложио све прљавштине неког ко је уложио више труда да буде писац него да буде човек. Мало му замерам што је пред крај склизнуо у Ковачев стил али не превише јер некад се мора и по оној ”према свецу и тропар”.Vacić Dušan