Игор М. Ђурић је књижевни стваралац из Истока. Роман КОЛОНА је његов књижевни првенац. На преко 300 страница овог романа, аутор је, учествујући, буквално, у састрадањау српског народа у Метохији ’99. годи-не, и као избеглица после прогонства, дао живу слику актуелних предратних и ратних збивања, преплићући је са ближим и далеким догађајима из историје српског народа, сновиђењима и кошмарним сликама у свету у којем не влада зе-маљска правда, него је све препуштено стихији и чопору. “– Овако: ако само добро остане у човеку, без друге стране, без таме, онда је тај човек осуђен на велику патњу. Ходати овим светом као неспособан да разлучиш лоше и добро, немогућан да се познавајући зло заштитиш од њега, равно је најгорим патњама у чистилишту. Такав човек, који не зна како изгледа зло, је као дете које бауља међ’ чопором гладних вукова. Само зло, пак, у човеку чини од њега звер која не зна границу својим злоделима, јер нема чиме да упореди своје зло. Вагање између добра и зла, и опредељење за оно прво, јесте права вера. Зло у човеку није потребно да би умео да га чини, него да би могао да распозна добро. Као што видиш, тамо доле, деси се некад да ствари омакну контроли. – Видим део одговора, али не видим све. Оно доле је колективно лудило и чине га људи којима ђаво није био потребан. Они лудују зато што тако хоће, зато што воле и што су такви какви јесу. Не знају другачије, нису слушали праве савете. Они доле, ако су и заведени, заведени су од људи а не од врага. Мене интересује да ли човек може бити навођен да уради нешто, што свестан не би учинио ни по цену смрти? Пази, али да није заведен. Да није ни са киме причао и ништа се договарао.- стоји у једном делу. Његов “Човек” прво поверује у ђавола па у Бога. Тек када га задеси невоља Бога потражи. “Чим заволиш живот поверујеш у Бога станеш га молити да ти подари што дуже бивствовање”. Али “Колона” је закуцала на врата. Све је испретурано.