Био сам дете, ученик шестог или седмог разреда основне школе “Миладин Поповић” у Пећи. Годину не памтим, ни у ком сам разреду био. Рођен сам 1947 године а у школу сам пошао са пуних 6 година живота. Значи могла је то бити 1958 или 1959 година када су нас потрпали у аутобусе и одвели на излет у Дечане. Наравно да нас нису водили у манастир. Водили су нас на извор киселе воде, доле поред корита Дечанске Бистрице а касније, када је ваљда било време ручку, изнад манастира у густу борову шуму у једну дугачку дрвену бараку. Било је чудно дугачка, унутра је био један дугачак сто од тесаног дрвета, односно више њих састављених. Личило је на неку велику трпезарију. Око стола су биле клупе на које смо поседали. Под је био црн, олаисан, премазан нафтом. Није смрдео али се осећао специфичан мирис. Ту су нам донели металне тањире и алуминијумске кашике, Сипали су нам у тањире нешто што је било као супа или чорба, не сећам се више. Затим су нам поделили сендвиче. Морало се појести ту на лицу места. Касније смо поново ишли на киселу воду. Било је топло време, сунчано, вероватно је био месец мај. Неколико нас је кроз јовову шуму дошло до бетонског базена у којем је било воде. Храбрији су се поскидали и ушли у ону ледену воду која је до базена долазила из реке. Брзо су излазили и трсеући се облачили и трчали на сунце. Много, много касније, када су већ почеле приче о Голом Отоку чуо сам да је и у Дечанима био логор за сељаке из Војводине, због неизвршених обавеза из откупа жита. То ми је потврдио један старији човек, који је иначе био предратни пословођа у грађевинском предузећу у Пећи. Испричао ми је да је лично имао прилику да види те несрећнике. Радили су на изградњи пута према Кожњеру где је касније изграђена хидроцентрала. Казао ми је да су затвореници (читај логораши) радили у каменолому изнад манастира и на изградњи пута према Кожњеру. Тада сам схватио шта је била она дрвена барака, које одавно више није било а која је једно време била и кафана-ресторан за излетнике који су у Дечане долазили празницима и викендом. На месту где је била барака изграђен је нови хотел а короз борову шуму викенд кућице у државној својини, односно својини хотела. Тај детаљ сам ваљда тако добро запамтио јер је за нас основце то био доживљај! Читајући о несрећи тих мученика не могу а да не будем тужан над њиховом судбином. Била је једном једна држава која је убијала своје поштене и часне ратаре, разарала све што су генерацијама стицали, разарала породице. Многи се данас са сетом сећају Југославије не знајући на каквим основама је стварана. Кажу да је била добра, слободна, јединствена. Да, зато се у крви и несрећи распала!