Ђурађ Ђурић: У време јефтине песме, прозе, књиге и још јефтинијих писаца, писаца који се уместо за кусур, продају за жваку, ти си успео да нађеш своје „изгубљено дело“, склапајући изгубљене године. Ниси се продао ни за кусур, ни за жваку, остао си доследан и веран својим мислима и свом пенкалу. Нећу да будем сентименталан и патетичан, иако ми ова твоја књига даје за право да то будем, јер нема потребе за тим. Довољно смо патетисали, дошло је време да се радујемо нашој прошлости. Прошлости која нас је довела овде где смо, мимо наше воље, али и прошлости која је дозволила да напишеш једно од најбољих дела данашњице а и „будушњице“. Пристрасан сам, и дозвољавам то себи, што је још једно право које ми књига даје и које ћу радо искористити. Вероватно ће једног дана неки велики критичари да коментаришу и хвале твоје писаније, и нек’ им је алал, али ја ћу у овом мом штуром коментару само да ти кажем: Хвала ти.