Слободан Манојловић (1954-2010)

Ко неважна карта

на велики улог

пала је: смрт

Само трен пре тога

веровали смо

да се партија може добити

Онда је захладнело

зором се на траву

слагало иње

Као сан на очи

спустила се: смрт

 

Трчали смо ивицом

фудбалских игралишта

наших младости

�’ежали линијом траке

радничког ресторана

до последњег оброка

(Неке жене су заплакале)

А онда

као кап воде

са хладне флаше пива

склизнула је: смрт

 

Наручили смо

последње туре безна�’а

ударили по дупету

поспане конобарице

А онда

као измишљена бројка

на већ погрешно

изведеном рачуну

наплаћена је: смрт

 

Звецкао је ситниш

у пробушеним џеповима

кроз које је нада

ономад

испала и лежала

по ибарским магистралама

изгажена ко невиност

газдарица самачких собица

Планови су потонули

дошла је: смрт

 

Смејали смо се

јер нисмо веровали

треба то признати

Подељен је један

јагњећи бубрег

на равне части

зачињен и у сласт

поједен

�”осољена је и: смрт

 

Једна чаша славског вина

остала је пуна

у судопери

Подрхтавао је глас

здравичара

свећа се топила

Онда се као

мирис тамњана

осетила: смрт

 

Обећао си

макар једна чаша

нечега што није лек

Једно ”иди”

једва подигнута рука

последње је што си ми

даровао

после чоколаде

а пре сузног погледа

Онда си: затворио очи

 

Смејали смо се (пре тога)

јер се један од нас

није плашио

а то нисам био ја

Путовао сам у

једном мехуру

киселе воде

кад су јавили

да те смрт води код себе

(причали су ми потом:

да си се борио до краја)

Као погрешан потез

скакачем

заскочила је: смрт

 

Сузу нисам имао

нисам стигао

да испричам причу

макар

да схватим

Остао је само

бљутав укус кваса

твоја вера

и моја невера

што сам те

лагао

да ћеш живети

а већ си: умирао