НЕКЕ ПЕСМЕ ЈОШ...

Уловила ајкула златног човечуљка.

Пусти ме, рече човечуљак,

и испунићу ти три жеље.

 

То је тако људски, помисли ајкула,

имати неиспуњене жеље.

Али, шта мени треба?

 

Још дубље море?

Већа ширина?

Јачи зуби?

Лепше тело?

Шта мени треба?

Упита се ајкула, још једном,

за случај сваки.

 

Поједе човечуљка,

са тим потврди природу своју,

ајкула одбрани своје Ја.

Да, рече,

то ми је била жеља

до скора сам људе јела

ал' први пут сада

поједох човека од злата.

 

*

Камен је деда донео

из далека

и њиме обложио спољње зидове

куће у којој сам рођен

Камена кућа

и црвени цреп

те два озидана димњака

 

Има ли права човек

коме је све то одузето

да прашта било коме?

 

Има ли права човек

коме је то спаљено

да буде срећан?

 

Има ли онај

ко је продао згариште

право

да се човеком назива?

 

*

Кад год помислим

да успевам

у ономе што сневам

тад обично побољевам,

пробудим се попишан

прецртан и отписан!

 

Кад год смислим

добру фразу

и уживам у изразу

да ме не разуму схватим

личном патњом ја то платим

и не могу да прихватим

да се моме делу смеју

геније ми не разумеју!

 

Кад год створим

лепу риму

па је додам своме стиху

док се дивим личном духу

на рамену осетим руку

иронију што се смешка

схватим ја сам људска грешка!

 

 

*

 

Велики си ти човек

да би се љутио на малог људа

Паметна глава

а ја глава луда

Сујету мани због величине

то је оков који не да Човеку

да се вине у висине

Кад чиниш добро

не чекај хвала

прошло је време идеала

Космичка сила

невидљива правда

ипак ће стићи до твојих врата

Мало пре слагах

ван својих моћи:

КАД ЧИНИШ ДОБРО

ДОБРО ЋЕ ДОЋИ!!!

 

*

 

Двадесет година

Мене су ударали теретни возови

А ви ми сада претите дресином

Страх ме од нестраха мог

Нема отпора само отпорности

Нема избора само произвољности

Нема узора само ништавности

У плићаку ме даве

А океан ми је својевремено бив'о узак

Мада, према свецу и тропар

Пали смо са коња на магарца

Некад је имао ко да те гази

Имао је и кога

Данас

У царству слепих ћорави су на цени

А нама и мени никако да се посрећи

То је зато што смо немоћни

Да узмемо ствар у своје руке

Најебемо се мајке олошу

Сродимо се са природом

И живимо срећни са свитањем и сутоном

Без икаквих стандарда

Некад су ме газили брзи возови

Био сам млад и јак

Сад сам изнемог'о

Зато ће ме мрцине дотући дресином

 

*